Дуалистичко раздвајање душе и тела је у двадесет првом веку човечанство довело на праг опасног развоја. Раст виртуелне стварности, хипертрофија информација и мозга као њиховог носиоца, тежња науке да све пропадљиво, па и беланчевине живог организма замени издржљивијим и трајнијим материјалима – све ово прети да доведе у питање саме основе људскости.

Западна цивилизација, у свом модерном индивидуалистичком облику, склона је да човека све више и више „чува“ од додира са другим човеком. Презир према чулу додира као „најнижем“ од свих чула човеку западне цивилизације додатно отежава да прихвати заборављени начин иконопоштовања.

Аристотелове су речи: „У другим чулима човек заостаје за многим животињама, а што се тиче додира, далеко их превазилази по тананости тог чула. Управо зато је човек најразумније живо биће.“

Иако је и на иконама изражено виђење супериорности духа над телом, православни су се увек чували јеретичког презира тела. Борба за иконе, борба је за сáме основе вере у спасоносно оваплоћење у људском телу, страдање и васкрсење Сина Божијег.

Човек се у библијским изворима посматра као целина.

У себи обухвата све оно што му је Бог Творац подарио – и душу и тело. Без обзира на предрасуде настале из погрешног тумачења аскетске литературе, човек не може да живи врлинским и подвижничким животом – без тела! Ова истина о јединству људског тела и душе, односно о целовитости људске личности, иконично је представљена на светим иконама православне Цркве.

По светоотачком учењу, садржај Јеванђеља и светих икона је откривење нове стварности која је наступила после оваплоћења Бога Логоса, то јест Његовим уласком у свет и људску историју. Као свештени лик, образ, икона је један од начина пројављивања црквеног предања, напоредо са усменим и писаним предањем.

Свете иконе нам на видљив начин пројављују боголикост и христоликост, то јест оно што човека чини човеком – дивном и боголиком живом личношћу, вредном и способном за вечну лепоту и за вечни истински живот у љубави са Богом и другим људима, у заједници богочовечанске Цркве, заједници са Христом и својом боголиком браћом.

Икона, позивајући човека да се угледа на лик живописан на икони, помаже да човек духовно сазрева и увек нас духовно узвисује и повезује са њеним прволиком – уводи нас у заједницу са живим и Тројичним Богом. Видљиви лик Исуса Христа на рукотвореним иконама нас узводи ка Свом невидљивом Божанству.

Изображени ликови светитеља су присутни по благодати у рукотвореним иконама, и та њихова стварна присутност иконопоштоваоцу омогућава да ступи са њима у заједницу и заједно са њима служи у тајни плана спасења.

Угледање човека хришћанина на представљени лик на рукотвореној икони има суштинске последице по његово спасење од смрти и пропадљивости. Тај лик га приводи у заједницу Тројичног Бога. Иконопоклоњење и поштовање икона помаже човеку да увек буде духовно будан и да тражи дар „са висине“.

Заједнички циљ Светога писма и рукотворених икона је да призову човека на спасење и да човек, упаливши у себи огањ љубави, стекне у себи Лик Онога по Чијем је Лику и створен – циљ им је предавање богооткривених истина човеку, преображење и спасење човеково које је собом донео оваплоћени Бог Логос – Богочовек Исус Христос, а не пуко информисање.

Иконе не само што „активирају“ човека да непрестано пита, тражи и динамично учествује у светотајинском животу Цркве Христове, него човек преко светих икона задобија силу Божију да успешно истрчи животну трку. Реч је о великој тајни.

Освећујућа сила, коју поседују рукотворене иконе, тема је које се налази у непосредној вези са улогом светих икона у литургијском животу Православне Цркве. По православном учењу, незамисливо је постојање светих рукотворених икона ван литургијске тајне јер је и сáма Литургија у својој целини слика (икона) поретка спасења.

Све оно што Православна Црква учи преко проповеди Јеванђеља, химни и у својим беседама са амвона, све се то иконично изображава и види на светим рукотвореним иконама.