У Светом писму Старога завета име се поима и тумачи као израз унутарњег стања бића и његовог одражавања на личност носиоца имена.

У древној Грчкој име чини продужетак личности. Осим тога, древни Грци су веровали да се у имену налази нека магична сила и да име одређује судбину његовог носиоца.

Бог добија имена у складу са Својим дејствима у односу на људе. Свети Оци откривају да је било када у Богу није било имена, и биће када у Њему неће бити никаквог имена. Ове речи указују на то да ниједно име Божије није савечно Богу, да сва имена имају почетак и крај.

Име Јахве у Старом завету се прихватало као највиши тренутак откривења славе Божије и као тачка сусрета човека и Бога. Код Јевреја је осећај за величину имена Божијег био толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег је представљало страшну силу и зато се није смело ни поменути.

Оваплоћени Син Божијим Исус Христос је милост и истина Божија, а једнако је и име Оца. Син Божији је слава имена Божијег, то јест Очевог, због чега Га и апостол Павле назива одсјајем Очеве славе. Име Исуса Христа представља извор благодатних дарова. Исусово име почива у средишту свег литургијског живота хришћанске Цркве.

Једна од најпознатијих молитви у православљу је Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Иако се обично везује за најдубљу православну мистику, молитва Исусова није резервисана само за посебно посвећене монашке кругове. Напротив, њу користе сви који чезну за Христом, и она свакоме омогућава да ступи у везу са Њим – без обзира на образовање и узраст. Као темељ духовног живота, препоручује се свима и на сваком месту.

Не можемо тачно оценити значај Исусове молитве за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју божанско име носи. Ако је Исусова молитва благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божије, што је заснована баш на имену Божијем.

Написано име на светим иконама повезује икону са њеним узором и преноси на њу Божију благодат и светост – освећује је именом Божијим, а, са друге стране, иконопоштоваоцу помаже да правилно разуме о којем је светитељу реч, и тако не долази до недоумица или међусобног мешања ликова иконично изображених на иконама.

Сваки символ, у литургијском смислу, садржи извесно присуство символизованог. Бог је присутан у свом Имену, месту највишег богојављања. Символ не означава просто неку реалност, већ објављује ту реалност, доводи у везу с њом.

У православљу је познат велики број чудотворних икона. Вернима који су се пред овим иконама молили дешавала су се и дешавају се чудесна исцељења, мирења завађених, проналажења изгубљених чланови породице. Иконе су помагале при ратним најездама туђинаца.

Чудо је израз љубави, свемогућства, мудрости и промишљања Тројичног Бога о целокупној творевини, а посебно о човеку као круни Божије творевине. Чудо је стварност која карактерише Христову Цркву, а само се у Цркви чудо правилно поима. И сáмо оваплоћење Бога Логоса је право чудо преко којег се људима објављује да је Син Божији.

Чудо, дакле, није толико натприродна ствар колико знак и знамење, то јест, символична форма откривења.

По православном хришћанском учењу, све свете иконе су чудотворне јер оне поседују божанску нетварну благодат, и погрешно је мишљење да су само поједине свете иконе чудотворне. На свакој светој рукотвореној икони је присутан облагодаћени лик свêтōгā, који испуњава свету икону благодаћу коју свêти поседује и носи у себи. Присутна благодат Светога Духа на рукотвореним иконама их чини чудотворним и светим, а то је и био разлог за мишљење да посебним чином (молитвама) не треба освећивати иконе. Иконе су већ свете пошто их освећује изображени лик Светога, односно Бог преко лика Светога.

Најпознатијим чудотворним иконама посвећени су и поједини датуми у црквеном календару.