Богомудри Оци уче да је икону потребно посматрати у двема димензијама: једна димензија се тиче иконе коју свети Василије Велики назива природном иконом или рођеном, а друга се односи на такозвану рукотворену икону, икону по обличју.

Природна икона је по својој суштини идентична са својим Прототипом (Праузором). Под природном иконом се подразумева Исус Христос јер је Он икона невидљивога Бога, и показује оно што је скривено, то јест Он (Син Божији) као Икона сведочи о Божанству Бога Оца и показује Бога Оца.

По Свом Божанству, оваплоћени Бог Логос (Исус Христос) јесте природна Икона Бога Оца. За природну икону можемо рећи да је то прва икона коју је Бог насликао, то јест, како рече Јован Дамаскин, сâм Бог је први родио Јединородног Сина Свога, Своју живу Икону –природну, непроменљиво обличје Своје вечности.

У овом случају Лик и Прволик имају једну и исту природу – божанску, али се они међусобно разликују „ипостасно“, они су различите Личности. Таква сличност постоји између оца и сина, и сваки човек је природна икона (слика) свога оца и своје мајке, са којима се поистовећује по суштини, док се разликује по својој личности.

Пошто се Отац налази у Сину и Син у Оцу, онда су Праузор и икона неодвојиви једно од другог. Према томе, у природној икони нам се открива постојање суштинског и природног односа између Праузора и Иконе. Οваплоћени Син Божији, дакле, у Себи показује Бога Оца тако да ми у Сину видимо Оца.

Рукотворену икону бисмо могли да окарактеришемо као видљиву спону – свештени мост између невидљивог пралика и човека верника, којим човек ступа у живу заједницу са Тројичним Богом.

Бог је човеку хришћанину подарио нетварну благодат да би нетварним видом ума преко рукотворене иконе могао да сагледа невидљиву стварност. У том смислу икона служи као чудесно живо огледало.

Од посебне важности за разумевање рукотворених икона јесте чињеница да се на њима увек представљају и сликају историјске личности (Исус Христос или светитељи) са одређеним карактеристикама, а никада се не живопишу измишљене или непостојеће личности.

Што се тиче представе небеских бића – анђела, треба рећи следеће: иако је реч о невидљивим духовним бићима, ипак их можемо ликовно приказивати због тога што су се они јављали у историји у људском облику, и на тај начин су били видљиви.

Именом иконе задобијају силу од свога Првообраза, узводе нас ка светом Прволику – Христу и обоженим, спасеним, духовно пресазданим и облагодаћеним људима. Тако се између Прволика и човека иконопоштоваоца одвијају разумско-љубећи дијалог и заједништво.

По православном поимању, када хришћани говоре о икони Богочовека Исуса Христа, тада истовремено могу да говоре и о икони Христа и о Христу. То могу због тога што се име иконе налази у истом односу са оригиналом у којем се налази и сама икона.

Богочовек Исус Христос је Својим именом, односно лично, ипостасно присутан на Својој икони. Христова икона представља Оваплоћеног Бога Логоса – Сина Божијег, и преко Његове рукотворене иконе хришћанима се пружа могућност да се духовно уздигну до Њега и да духовно узрастају – расту пуноћом Христовом.

Православни хришћани нису неми посматрачи рукотворених икона, него су живи и лични саговорници са живим ликовима представљеним на рукотвореним иконама.

Православни хришћанин је позван да води живи и личносни духовни разговор са ликом (именом) иконе и тако превазилази своју усамљеност и постаје саборно, облагодаћено биће – биће Заједнице. Управо се у томе види литургијско-педагогошки карактер и значај иконе у Цркви и хришћанској култури, као и њен значај у уздизању хришћана у Царство Божије.