Почетни дијалог о икони се водио између хришћана и Јудеја, а затим се, појавом иконоборства, проширио и водио између иконопоштовалаца и иконобораца. Иконоборство је за древну Цркву било изазов широких размера. Историја је показала да је борба са иконоборством уствари била борба за православље.

Иконопоштоваоци су осуђивали иконоборце за јерес, док су иконоборци себе сматрали носиоцима просвећења, а икопоштоваоце оптуживали за наводни пад у идолопоклонство.

Појава иконоборства је изазвала огромне немире у Византији. Дошло је до страшних сукоба и прогона. Христова Црква је задобила многе мученике.

Многи истраживачи сматрају да је цар Константин Пети био под утицајем источњачких народа, првенствено оних који су живели на просторима Месопотамије, али и под утицајем ислама.

Проблем иконоборства је, уствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, Литургије. Јер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу уметничка дела и 'споменици културе, али и много више од тога: оне су документ хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост људског лика, христолике личности Светитеља као истинских људи.

И данашња западна цивилизација нема осећај за икону. Деградирала је икону, а довела до оног од чега се у иконоборству, али и у реформацији бежало – до новог идолопоклонства.

Православни је став да се указивање поштовања светим иконама заснива на богооткривеној истини да је Тројични Бог из љубави створио човека „по лику Своме“ и да се Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, Бог Логос, оваплотио, родио у људском телу. Тако су се у Његовој Богочовечанској Личности сјединили Прволик – Бог и лик – човек. Управо се у томе сједињењу Прволика и лика види смисао стварања света и човека у њему као круне Божије творевине.



Из саопштења Седмог Васељенског сабора :

Клањамо се поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који је помазан вером сматра да на икони види Самога Бога, Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво.

И после Седмог васељенског сабора, почетком деветог века, иконоборство се поново буди захваљујући пре свега политици неких византијских царева. Тако је било све док царица Теодора и патријарх цариградски Методије нису коначно озаконили и васпоставили поштовање светих икона 11. марта 843. л. Г.

Овом догађају је посвећена прва недеља Васкршњег или Великог поста, која закључује првих седам дана појачане молитве и аскетског покајања, и зове се Недеља православља. У овој свечаности Света Црква обележава не само победу над иконоборством, већ победу Светог православља уопште, његову победу над свим јересима, лажним учењима и расколима.

Догматско значење иконе које важи за Византију није исто и за Запад, за који је икона имала једино васпитно-образовно значење. Поштовање светих икона је за Запад било само побожна навика, док су за Византију свете иконе неодвојиве од Литургије и светотајинског живота православних хришћана.

Православни хришћани служе и клањају се само Живоме Богу, док се сасвим другачије поштовање указује Божијим створењима – светим људима. Поклањамо им се као онима који су од Бога прослављени, и као служитељима и литурзима Божијим и као онима који су из љубави према Њему стекли смелост.

Хришћани се клањају иконама и поштују их због тога што су оне постале свете, то јест осветила их је сила нетварних Божијих енергија преко лика који је на њима изображен (насликан). Реч слика значи са лика.

Иконопоштовање је израз православне вере и хришћанске љубави, могло би се назватити и љубеће сведочење.