У Другој Божијој заповести Господ преко Мојсија заповеда Изабраном народу: „Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој.“

Истина је да у старини бестелесни и неописиви Бог уопште није сликан. Откада се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Неописиви Бог и Господ оваплоћењем описује Себе, слика Себе.

На „рукотвореној икони“ се не представља својство, карактер и особина Христовог Божанства, него се слика карактер Његовог човештва. Међутим, православни иконописци на икони Христа никада не приказују Исуса Христа као обичног, смртног и беспомоћног човека, него Га увек приказују као Богочовека у слави, чак и у тренутку Његовог крајњег унижења.

У новијој историји не само да је уз помоћ науке дошло до „рашчаравања света“ и престанка гледања на свет као на Божију творевину, већ је – протестантским промашајем у сагледавању иконе – човечанству у многоме заклоњена перспектива пута ка Богу: отежана је комуникација са Богом. Престанак „читања“ икона довео је до затварања прозора у „онострано“.

Православни су кроз историју чували знање о томе да живописање Христа не слива Његове природе (Божанску и човечанску) нити их поистовећује – у том случају човек би, да се тако изразимо, „нестао“ у Богу (што је кроз историју био често духовни проблем Истока), али и не одваја божанску од човечанске природе, што би за последицу имало да човек постепено „заклања“ Бога (типичан духовни проблем Запада).

Православље је кроз историју будно пазило да се сачува од гностичког застрањења, у коме је материја доживљавана као грешна, као оков душе у овом свету.

По православном учењу, рођење Бога у људском телу вратило је телу и телесности достојанство. Тело је и храм Светог Духа, а у обећаном свеопштем васкрсењу на крају историје васкрснуће и тело и душа, заједно.

Од посебног значаја за спасење сваког човека јесте чињеница по којој се у Христовој Цркви – Његовом мистичном Телу – то исто догађа са сваким човеком хришћанином: Бог преко Својих нетварних енергија духовно пресаздава и обожава човека, иако човек и даље остаје у оквирима створене природе. У заједници Тројичног Бога све оно што је створено, тварно, примајући нетварне божанске енергије (благодат), постаје обожено, бесмртно и остаје да живи у надвечној вечности.

По отачким речима, Логос је постао тело да би тело постало Логос. Пресвета Богородица, родивши нам Богочовека Господа Христа, родила је Цркву јер је дала тело Цркви.

Гледајући икону Пресвете Богородице и поштујући је, православни хришћанин ступа у непосредну духовну заједницу са Оваплоћеним, пострадалим, васкрслим и прослављеним Богом Логосом – Исусом Христом. Такоикона Богородице постаје лествица и мост духовног уздизања човека ка Тројичном Богу.

Иконе свêтих сведоче и потврђују да ликови представљени (изображени) на рукотвореним иконама учествују у нетварној слави Христовој, али се ти ликови не поистовећују са Божанством, као што су то неосновано тврдили иконоборци.

Иконе свêтих нам откривају истину о човеку, о човековом животном циљу, о смислу живота. Као што се на православним иконама Исус Христос приказује као Богочовек (Нови Адам), тако се и светитељи приказују као обожени и охристовљени људи. Реч је о људима хришћанима који доживљавају вечну стварност у историји и времену, то јест као што су са Христом пострадали, тако су са Христом и у Христу васкрснули и прославили се.

Гледајући иконичну представу свêтих на рукотвореним иконама, постајемо свесни да је наш живот неодвојив од њиховог јер само „са свима светима“ улазимо у Царство Небеско.

Прихватање могућности иконичног изображавања Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светитеља јесте израз богословског и антрополошког учења Православне Цркве. Једном речју, пошто је могуће иконично приказати Главу Цркве – Исуса Христа, тада је природно да је могуће насликати и чланове мистичног Тела Цркве – Светитеље.