Све до појаве авангардне уметности двадесетог века западно сликарство је било одређено централном перспективом.

Перспектива на иконама и фрескама је сасвим другачија. Зову је обратна или византијска перспектива. Она је растућа, што се постиже тако што се линије које полазе од посматрача не скупљају у некој замишљеној удаљеној тачки, него се шире, разилазе од посматрача. Човек пред иконом није господар и виртуелни власник света, већ учесник у Божијој творевини.

Разбијању илузије доприноси и полицентричност икона и фресака. Више центара помаже нам да ликове или предмете сагледамо из више углова одједном, да се не задовољавамо илузијом једне статичне и пасивне, монокуларне „киклопске“ тачке посматрања.

Иконе приказују и више временских фаза истог догађаја. Догађај се посматра из перспективе краја времена, када се укида подела времена на прошло, садашње и будуће. Отуда се на једној фресци или икони исти лик појављује и по неколико пута.

На иконама нема сенки, све је обухваћено, али и изнутра прожето нествореном светлошћу Божијом. Носиоци сенке су само бића зла, наказно смањена у самоурушавању, без основе постојања у Богу.

Иконе приказују и човека и свет већ преобликоване у есхатону, у догађајима са краја историје, кад ће Бог бити све у свему и ништа неће постојати ван Бога и његове светлости.

У ранохришћанској Цркви посебно је био распрострањен језик символа. Тај символизам се пре свега објашњава, нужношћу да се путем уметности изрази истина која се не може непосредно представити, изобразити. Са друге стране, скривање, на извесно време, основних хришћанских тајни од оних који се спремају за крштење (оглашених) установили су Свети Оци, по узору на Свето писмо. Незнабошцима се не излаже тајно учење о Оцу, Сину и Духу Светоме нити се оглашенима јасно говори о тајнама, већ се о многим стварима говори на прикривени начин, као у причама, како би верни који знају разумели, а они који не знају избегли штету.

Језик иконе је језик Православне Цркве, који подсећа човека да је икона Божија и да ће само живећи светотајинским животом ступити у живу заједницу са својим Узором – Богом Творцем.

Икона постојање Бога сведочи љубављу,
а не доказима.

Верност Предању није верност старини, већ жива веза са пуноћом црквеног живота, са светоотачким искуством, а оригиналан, изворан, јесте само онај живописац (иконограф) који допире до Извора, до Бога.

Верно сликање древних узора није пуко копирање јер оно и те како иконописцу дозвољава да се истински слободно и стваралачки изрази. Иако је реч о пресликавању, такорећи умножавању са древних узора, нећемо наћи ни две истоветне иконе јер сличност коју примећујемо приликом посматрања само наглашава потпуну оригиналност и индивидуалност сваке од њих.

По православном учењу, икона постаје икона тек пошто Црква призна подударност сликанога лика са исконским прволиком или, друкчије говорећи, кад је Црква дописала име уз лик. Право тог именовања, то јест утврђивања самоидентитета лица насликаног на икони, припада само Цркви.

Све у свему, као што је унутрашњи садржај свете иконе појмљив само богонадахнутим иконописцима, он је, тако исто, доступан само продуховљеним иконопоштоваоцима.

Циљ православне хришћанске културе је да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека – да оваплоти Бога у човеку и свету. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“.

Ликови свêтих на иконама се «приказују с тачке гледишта вечности», и на њима се не приказује лик смртног, палог и земаљског човека, него лик духовно пресазданог, обоженог, светог, спасеног и небеског човека – новог Адама. Реч је о ликовима у којима је засијала светлост Христова. Православна иконографија иконично представља (изображава) духовно преображени свет и човека хришћанина уздиже и уводи у тај свет са циљем да човек постане сажитељ тога света. Реч је о непролазном и вечном свету – о Царству Небеском.