Широко је прихваћено мишљење да смо током прошлог века прешли из „цивилизације речи“ у „цивилизацију слике“. И заиста – са свих страна смо засути сликама. Број и интензитет организованих визуелних информација које свакодневно добијамо био би незамислив човеку из прошлости. Може се рећи да је наше време донело неку врсту хиперпродукције и инфлације слика.

„Света слика“ човеку двадесет првог може да звучи анахроно, па и невероватно.

Једна од посебних карактеристика Православне Цркве јесу „свете слике“ – иконе, то јест указивање поштовања иконама Богочовека Исуса Христа, Пресвете Богородице, као и иконама светих.

Постоји суштинска разлика између православног и инославног поимања светих слика. Док на Западу свете слике имају за циљ да живописношћу, импресивношћу приказивања и евоцирањем сликане личности изазову извесно религиозно узбуђење и да побожну душу доведу до усхићења, православна икона служи као веза између онога који се моли и Бога, Богородице и светитеља.

Икона служи као средство приближавања
трансцедентном бићу Божанства.

На тајанственим иконама је приказано, али истовремено и присутно оно што је скривено обичном погледу.

Човек хришћанин није обичан гледалац иконе, него је пре свега поклоник и иконопоштовалац јер се човек преко свете иконе духовно препорађа, ступа у заједницу са Живим Богом.

Појам εἰκὼν – икона, слика, обличје, образ, долази од грчког глагола εἴκω или ἔοικα –личим, сличан сам, налик сам, изгледам, исти сам.

Стари завет описује свету историју. Отпадање човека од Бога и мукотрпни повратак Богу из света у којем је својом вољом човек постао незаштићена играчка најразличитијих духовних сила. Из света идола.

У Старом завету сликарство и вајарство нису одбацивани као штетни и некорисни, тако да су у старозаветном храму постојале слике и символи. Било је забрањено сликање и иконично приказивање невидљивог Бога.

Пошто су идолопоклонички народи правили кипове својих богова, старозаветни закон забрањује прављење кипова таквих богова, пре свега са циљем да спречи пад Израиљаца у идолопоклонство.

У Светом писму Старога завета забележене су речи Тројичнога Бога: „Хајде да створимо човека по лику нашем и по подобију.“

Израз по лику (по слици, по образу) потпуно се другачије употребљава, много је дубљи и означава једну унутрашњу везу и духовну сродност човека са Богом Творцем. Апсурдно би било помислити да човек по свом спољашњем физичком изгледу претдставља стварну, реалну слику Бога. Управо постојање тог лика Божијег у човеку помаже човеку да упозна Господа, себе и свет око себе.

Може се рећи да неописиви Бог и Господ
оваплоћењем описује Себе, слика Себе.

Он, Који је Бог, изволео је да се појави у нашем људском телу да бисмо ми могли видети – онако као што то чинимо приликом сликања – божански модел живљења и да бисмо тако били кадри да подражавамо оног који је насликао ту слику.

Човек је поново постао икона Божија, слика коју је осликао најбољи сликар – Христос, и тако – као духовно пресаздана и умивена икона Божија – човек показује лепоту свога Узора, то јест Оригинала, Прототипа.